Prevodi:

Ostale Stranice:
Ključne reči
Moduli

Sociologija
Sociologija
Beleške Za Lekcije
Internet Diskusije
Središte

Korisni:
Mapa sajta
Kontakt
Korisni dokumenti
Korisne veze

KRIMINALNE KAZNE

Za Koju Svrhu?

Autor: Fil Bartl, Dr.

Prevodilac: Adriana Dulić

Materijal Za Obuku

Naš pravni sistem nema jednu čvrstu filozofiju o svrhi i ciljevima kazni koje su dodeljene osudjenim kriminalcima.

Šta ima je mešavina tri različita cilja koja nisu opravdana naučnim istraživanjem o ljudskom ponašanju i koja su neuskladiva jedno sa drugim.  Ta tri cilja su (1) kažnjenje, (2) rehabilitacija i (2) skladištenje.

Kažnjenje je cilj sa najdužom istorijom.  U najjednostavnijim društvima, osveta je vladala i povredjena rodbinska grupa bi je izvršila.  Sa formiranjem vlada, kao što su kraljevstva, primena kazne je bila oduzeta od povredjene porodice kada je centralna vlada monopolizovala i preuzela primenu i korišćenje zakonske i propisane sile, uključujući ratove i kažnjenje kriminalaca.

Kralj ili kruna (koji predstavljaju centralnu vladu) su postale jedine ustanove sa pravom da ubiju nekoga, često odsecanjem glave, zatim vešanjem, giljotinom i gasnom komorom.  Kako je kažnjenje postalo "humanije" (što je oksimoron) šibanje i zatvor su polako zamenili smrtnu kaznu.

Svo istraživanje o ovoj temi pokazuje da kažnjenje nema nikakvog efekta. Naravno da će ubijanje kriminalca onemogućiti ga da ikada više ponovo izvrši bilo kakvi zločin ali to je kao odbačivanje bebe sa vodom.  Naš model je nesvesni odraz starih Holivudskih kaubojskih filmova; u njima postoje Dobri Momci i Loši Momci. Svet nije pun dobrih i loših momaka; u svakom od nas postoji odredjena doza dobrog i lošeg.  Najveća razlika izmedju nas ovde u učionici i tih u zatvoru je da nas nisu uhvatili.  Kroz ubijanje kriminalca, država uništi dobro uz loše.

Bilo koja manja kazna, nanošenje bola i neudobnosti, deluje opravdano našom kolektivnom emocionalnom željom za osvetu, ne od strane hladnog naučnog rasudjivanja rezultata.  Kriminalci koji su pretrpeli bol obično postanu gnevni prema vlastima i prema čitavom društvu.  Čak šta više, dok su u zatvoru, oni žive u zajednici zatvorenika sa visokim nivoom sposobnosti u izršenju zločina i izadju iz zatvora nakon što su odlužili  njihove kazne sa još već sposobnostima i maštom o mogućim zločinima.  Zatvor podstiče povećanje, ne umanjenje, u kriminalu.

Kao i sa zdravstvenom zaštitom koju podržava Svetska Zdravstvena Organizacija, prevencija je mnogo jeftinija u finansijskom smislu a i u bolu i patnji za žrtve i za kažnjene kriminalce.  Prevencija bi zahtevala mnogo više usluga oštećenoj deci koja su pod rizikom da postanu kriminalci.  Političari, medjutim, znaju da većina ljudi u javnosti ne misle logično i razumno o kriminalu, često drže u sebi osećaj krivice, i radije bi se osvetili nego prihvatili razumno rešenje kao što je prevencija.  Pošto političari žele da ponovo budu izabrani, oni su obično zainteresovani za kratkovidan rad pre nego za iskrena, iako trenutno nepopularna, rešenja.

Mi čujemo da "kazna treba da bude pristojna izvršenom zločinu."  Ovo, takodje, nije dobro osmišljeno.  Ako muškarac siluje ženu, da li bi onda on trebao biti silovan?  Ko bi trebao da izvrši tu  kaznu?  (Ako on dobro izgleda možda će biti silovan u zatvoru).  Ili, suprotno tome, da li bi trebao biti razoružan?  To je poznata činjenica da zatvorska kazna takodje znači mogućnost da će ta osoba biti silovana unutar zatvora ili da će morati spavati sa nekim ko je moćniji da bi sebe zaštitila od silovanja od strane bilo koga.  To je kazna za zatvorenike koji deluju privlačno drugim zatvorenicima, ne za svakoga.

Drugi cilj, rehabilitacija, je idealistički u pojmu, i opet naučno nepodržan.

Prvo treba da otklonimo prefisk "re" u toj reči.  Taj prefiks podrazumeva povratak na prvobitno stanje.  Taj prefisk pretpostavlja da je kriminalac bio čist i nevin pre nego što je izvršio zločin, sve što država preduzima je da vrati osobu nazad na to stanje.  Niko nije čist i nevin, i mnogi od tih koji su danas u zatvoru su preživeli detinjstvo sa nasiljem i zlostavljanjem koje je osiguralo da će kasnije postati kriminalci.  Reč "habilitacija" bi bila ispravnija.

U mnoštvo decenija ako ne vekova u kojima je ovaj pojam postojao, niko još nije kreirao program koji bi osposobio kriminalce.  Ponavljanje greške, stopa povratka u zatvor nakon otpuštanja, je visoka i skoro 100 postotna ukoliko je kriminalac i korisnik droga.  Jedan zločin koji ima nisku stopu ponavljanja je ubistvo supruga u besu, ali zatvor je i dalje zahtevan za te koji ga počine.  Program pri Vikoria Fakultetu koji nudi obrazovanje u zatvorima (kasnije sprovodjen od strane SFU), od pismenosti do predemeta na fakltetskom nivou, je vrlo uspešan u snižavanjustope ponavljanja, ali ne medju korisnicima droge.

Osposobljavanje kriminalaca će verovatno zahtevati obrazovanje i pronalaženje načina da se poboljša njihovo samopouzdanje.  Neki zločini će možda zahtevati druge elemente.  Pedofilija, seksualno zlostavljanje dece, izgleda neizlečiva, tako da osposobljavanje deluje nemoguće.  Pedofilija se može naći u dve vrste: (1) ti koji vole i nežele da povrede decu i na seks sa njima gledaju kao na prihvatljiv način iskazivanja ljubavi prema njima, i (2) ti koji žele da povrede bespomoćne žrtve i gde deca obično završe mrtvim.  Malo ljudi u našem društvu uvidi tu razliku.  Takvi kriminalci su nazvani "skinerima" od strane ostalih zatvorenika, i obično su na dnu zatvorske društvene lestvice i moraju biti zaštićeni od ostalih zatvorenika.  Osposobljavanje bi očigledno bilo mnogo drugačije za te dve vrste zatvorenika.  Pljačkaši banaka, na suprot tome, imaju vrlo visoko mišljenje o sebi, i sebe smatraju Robin Hudom, i obično su na vrhu zatvorske društvene lestvice.  Kao drogaši, ovi ljudi izgledaju zavisni na njihov sopstveni adrenalin koji je proizveden pljačkom, i vrlo je velika šansa da će ponoviti sličan zločin nakon što su pušteni iz zatvora.

Većina sociologa i psihologa smatraju motivom za silovanje ne libido, želja za seksom, nego želja da se čovek oseća moćnim.  Deo toga je proizvod naše socijalizacije, a deo je neuspeh zločinca da postigne osećaj vrednosti u društvu, te stoga onda traži tu moć na nezakonski način.  Osposobljavanje kroz šok tretmane da se umanji libido bi onda bilo pogrešno s obzirom da libido nije izvor problema.

Zaključak je da različiti zločini su izvršeni od strane različitih ljudi i za različitu svrhu, a mi ih strpamo u isti gvozdeni hotel i damo im slično tretman, kada su očigledno drugačiji tretmani potrebni da bi se oni uspešno osposobili.

To je idiotski ako ne čak nemoguće kombinovati osposobljavanje sa kažnjenjem.  Niko nemože ništa naučiti dok se kazna primenjuje naročito kada se radi o samopouzdanju. Gnev i bol će to sprečiti.

Pojam "skladištenje" jednostavno znači skladištenje zatvorenika dok njihova kazna neistakne, i niti ih kazniti niti pokušati osposobiti u toku tog vremenskom perioda.  Očigledno to nije uskladu sa ostala dva cilja.  Ovaj cilj je opravdan kroz želju da se ovi ljudi otklone sa ulica i "zaštiti" društvo kroz njihovu odsutnost.  Medjutim logika tog cilja propadne kada se uzme u obzir da su većina kazni dodeljene u odredjenom vremenskom roku i da će ti zatvorenici biti pušteni nakon tog vremenskom roka.  I u toku tog vremenskog roka oni će naučiti nove stvari i steći negativno mišljene o vlastima i čitavom društvu.

Bez obzira na svrhu kriminalne kazne, ona će biti bezuspešna ukoliko zatvorenici dobija mešanu poruku i kontradiktorni tretman.  A to je šta mi danas nudimo.

© Zaštićeno Autorsko Pravo 1967, 1987, 2007 Fil Bartl
Dizajn stranice Lurdes Sada

──»«──

Zadnja dopuna: 2012.10.12