Prevodi:
English
Deutsch
Ελληνικά
Español
Français
Italiano
Polszczyzna
Português
Română
Ostale Stranice:
Ključne reči
Moduli
Sociologija
Sociologija
Beleške Za Lekcije
Internet Diskusije
Središte
Korisni:
Mapa sajta
Kontakt
Korisni dokumenti
Korisne veze
EKONOMSKA DIMENZIJA DRUŠTVA
Autor: Fil Bartl, Dr.
Prevodilac: Adriana Dulić
Materijal Za Obuku
Kao i ostalih pet kulturnih dimenzija, i kao i matematičke dimenzija dužine, širine i dubine, ekonomska dimenzija kulture i društva je proizvod logike
On se nalazi u našem umu a ne u posmatranom društvu ili predmetu.
Tako da bez obzira na njenu veličinu, društvena ustanova ima ekonomsku dimenziju, kao što olovka ima dužinu bez obzira koliko je dugačka ili kratka.
Ukoliko je dimenzija nula, onda čitav predmet (uključujući sve ostale dimenzije) nepostoji.
Da bi razumeli ekonomsku dimenziju, prvo ćemo proučiti osnovu ekonomije.
Iako reč "ekonomija" na uliti ili u novinama se obično odnosi na tržišnu ekonomiju, sociološka dimenzija je mnogo više sveobuhvatnija.
Jednostavno objašnjeno, ona se odnosi na distribuciju bogatstva.
To bogatstvo je sve od vrednosti –– roba i usluge. Zapravo, to su usluge koje roba omogućava što ih čini vrednim.
Bogatstvo je takodje i jedno od šestnaest elemenata moći porodice, organizacija i zajednica.
Dva elementa doprinose ekonomskoj vrednosti: (a) relativna korisnost i (b) relativna retkost. Što je nešto korisnije, time je vrednije. Što je nešto redje, time je vrednije.
Vazduh, na primer, je vrlo koristan nama kao životinjama koje dišu. Mi obično smatramo vazduh besplatnim. To je zato što vazduh nije relativno redak. Vazduh je svugde oko nas.
Ukoliko ja stavim moje ruke oko vašeg vrata i zapretim vam da ću vam preseći prilaz vazduhu, vi ćete smatrati da se vrednost vazduha povećala.
Pitajte bilo kojeg ronioca da li je vazduh za disanje, kada je ronioc utonjen u vodi, vredan; dobićete odgovor da jeste.
Istovremeno, nekoliko minerala i elemenata na hemijskom spisku su vrlo retki. Pošto ih niko nesmatra korisnim, njihova vrednost je mala.
Da bi bila vredna, roba ili usluga mora biti retka i korisna.
Kao dimenzija, ekonomska dimenzija postoji pri najmanjoj društvenoj jedinici, u vezi izmedju dvoje ljudi, sve do čitave zemlje.
U svakodnevnom razgovoru i novinama, ekonomska dimenzija se smatra da se odnosi na pare.
Medjutim pare nisu bogatstvo.
Pare su mera bogatstva, način održavanja bogatstva, i način razmene i distribucije bogatstva.
Ako uzmete dva komada valute, recimo novčanicu od pet dolara i od sto dolara, razlika nepostoji u njihovoj unutrašnjoj vrednosti.
Obe se mogu koristiti na primer za uvije duvan u cigaretu ili možda da se očistite u w.c. gde nedostaje papira.
To je naš verni sistem (naša kultura) koja čini novčanicu od sto dolara vrednijom dvadeset puta od novčanice od pet dolara.
Kada mi pogledamo prosta društva, naročito ta čija tehnologija je bazirana na sakupljanju i lovljenju, mi možemo da sagledamo nemonetarnu distribuciju bogatstva.
Mi vidimo, na primer, kada se neko vrati kući sa sakupljenim voćem ili sa uspešnog lova, ta osoba će obično to podeliti sa članovima porodice i možda sa susedima.
Pare ne razmene ruke.
Obično nepostoji nikakvo očekivanje za razmenu niti za neposrednu naplatu. Kao i sa poklanjanjem, možda postoji neka neiskazana obaveza, ili raspodela može biti bazirana na nekim rodbinskim vezama i obavezama.
Situacija je drugačija u našem, složenijem (na primer Kanadskom) društvu. Kada su pare i tržišni principi razmene ili raspodele bili dodani u našoj kulturi, raniji principi raspodele su se zagubili.
Mi još uvek dajemo poklone za rodjendane, i za neke godišnje praznike, kao što su Božić ili Divali.
Novorodjenče još uvek može biti nahranjeno od strane roditelja bez očekivanja naplate u gotovini ili sa karticom.
Pokloni i porodične obaveze, kao principi ekonomske raspodele, su ustanove koje potiču daleko u prošlosti, pre nego što su pare i tržišta stvorena.
Kada neko otvori svoju kesu sa ručkom i ponudi vam deo sendviča ili kolačić, nikakva obaveza iz toga proizilazi iako se taj čin može protumačiti kao potvrda prijateljstva.
Kada vaš predavač predaje o nekom predmetu, bogatstvo se raspodeljuje. Iako ste vi platili školarinu, ona pokriva samo oko sedminu troška tog predavanja.
Vlada i privatne donacije pokrivaju ostalih šest sedmina. Nikakva neposredna naplata u gotovini se zahteva u učionici da bi se ova raspodela znanja, informacije ili mudrosti napravila.
Rad potreban da bi se održalo domaćinstvo pranje veša, kuvanje i priprema jela, brisanje nosa dece, je sve bogatstvo.
Sa stvaranjem i razvojem tržišne ekonomije, te stvari su se izostavile –– kulturni ostaci –– kao ostaci pritržišnih društava. Oni se nisu izgubili.
Pošto su oni oblici rada koji su obično ženska obaveza, takav rad je obično podcenjen. Nakon dva talasa ženskog pokreta, to je postao problem zbog ideje o jednakoj plati za jednaki rad, i dileme o tome kako raspodeliti poštenu platu za rad koji se uradjen oko i u kući.
Mi možemo bolje razumeti ekonomsku dimenzije našeg današnjeg društva kroz razmatranje redosleda u kojem su novi oblici dodavani starijim.
Prvi veliki korak je stigao sa poljoprivrednom revolucijom, i sa stvaranjem poljoprivrednog viška.
To je izazvalo stvaranje gradova i država, gde se višak hrane konzumirao od strane aritokratije, trgovaca, vojske, policije i pisača koji su vodili računa o svemu.
To je bila državna raspodela bogatstva koja je prouzrokovala pronalazak pisanog jezika i brojeva.
To nije slučajnost da nekoliko hiljada kasnije, u modernom Engleskom jeziku, reč "račun" znači dve stvari, pripovedački izveštaj i finansijski izveštaj.
Iako su pare korištene za plate i ostale troškove, plaćanje policije je moderni oblik državne raspodele.
Vlada, gradska, pokrajinska ili državna, sakupi porez od poreskih obaveznika, i potroši te pare na održavanju policije koja štiti imovinu.
Slična profesija, nasilno iznudjivanje para koju sprovode organizovani kriminalci ("mafija") je obično plaćeno po usluzi, gde vlasnik prodavnice je zaštićen (od same mafije) nakon što je naknada plaćena. Jedina razlika od policije je da to nije državna raspodela bogatstva.
Zdravstveni sistem je delom moderna državna raspodela u smislu da se poreski novac koristi da se pokriju troškovi, i delom tržišna raspodela jer naknada za uslugu takodje delom pokriva troškove usluge.
Razmena nije bilo jako važna u razvoju ekonomskih sistema.
Problem sa razmenom je da direktna razmena, bez para, ograničava izbore na raspolaganju trgovcima.
Čak i moderne šeme gde ljudi razmene njihove usluge i proizvode, da bi izbegli porez, su često pribegle računovodstvenom sistemu da podstaknu pare, takozvanom "zelene pare," koji dozvoljava ljudima da ponude proizvode ili usluge koje mogu, ali kupe proizvode ili usluge koje žele.
Davanje bakšiša crkvi je blag oblik državne raspodele, gde je "poklon" crkvi prinudjen, i crkva onda može da potroši pare kako god je to potrebno, a ne na osnovu želja tih koju su joj dali pare.
Komunistička ideologija propagira državni sistem raspodele u kojem, "Od svakoga po sposobnosti se uzima; i svakome po potrebi daje." To je sistem koji je postojao i funkcionisao samo u ranim društvima koji su sakupljali i lovili, i bilo bi mnogo komplikovano da se uspostavi u današnjem modernom društvu.
Kako su društva postala sve složenija i složenija, raspodela rada se proširila daleko od par uloga koje su postojale i bile potrebne u ranim gradovima i državama, pronalaženje para je bilo neizbežno.
Prvobitno pare su bile neka roba, relativno trajna, koja je imala neku unutrašnju vrednost, kao što su krave.
Kasnije je postalo očigledno da pare najbolje služe i zadovoljavaju svrhu (za održavanje, merenje i razmenu bogatstva) ukoliko se sastoje od nečega što nema nikakvu drugu svrhu i nemože se za ništa drugo koristiti.
Zlato, na primer, je otklonjeno iz našeg novca.
Još jedan pojam koji je otkriven od strane društvenih nauka u razmatranju drugih društava i zatim primenjen u našem, je "Sfera Razmene."
U mnogim društvima sa govedama, na primer, žene se mogu "otkupiti" sa kravama, ali se nemogu razmeniti za stvari kao što su hrana ili alati.
U našem društvu, mi vidimo da seks i ljubav su ponudjene od strane supruga bez očekivanja naplate.
Ukoliko su te stvari ponudjene na tržištu, onda drugačije vrednosti se njima primenjuju, i profesija se zove prostitucija ili, češće neka psovka.
Isto važi i za decu. Mi ih želimo. Mi ih smatramo nečim dragocenim. Ona su relativno retka i korisna. Ali njihova kupovina ili prodaja se smatra nemoralnom i ilegalnom.
Deca i seks su stoga dve stvari u našem modernom društvu u odredjenim sferama razmene, i prelazak iz jedne u drugu se nesmatra etičkim.
Dok su osnovni ekonomski principi isti, Sociologija i Ekonomija gledaju na ekonomiju na drugačiji način.
––»«––
Ekonomska Dimenzija Društva
 |